OPTIMIZAM VS PESIMIZAM

Svi smo nekim delom biološki predisponirani za optimizam i pesimizam, kao i to da je naš način mišljenja uveliko uslovljen našim prethodnim iskustvima, ali to ne znači da je zbog toga i zacementiran. Bitno je da budemo svesni toga i umemo da prepoznamo u kojim nam slučajevima naša perspektiva pomaže a kada odmaže, kao i to šta mi možemo tada da uradimo da je promenimo kako bi ,,bolje pregurali'' datu teškoću. A sve se može naučiti.

Kada stvari krenu po zlu, koga ili šta ćemo smatrati glavnim uzrokom našeg neuspeha? Kada sve ide kao podmazano, kome ili čemu pripisujemo zaslugu za uspeh? Ovo je bitan faktor onog što nas čini optimistima, tj. pesimistima: način na koji tumačimo posledice i kako sami sebi objašnjavamo šta se desilo.

Kada dođe do neuspeha, pesimisti uglavnom daju razloge koji su unutrašnji, stabilni i globalni. Oni, dakle, pounutruju neuspehe i smatraju sebe jedinim odgovornim, i to ne u smislu da su napravili omašku već dovode u pitanje celu svoju ličnost. Veruju da će loše stvari zauvek ostati loše i da nad time oni nemaju nikakvu kontrolu. Optimisti, s druge strane, negativne događaje vide kao nešto što nije njihova krivica, već su slučajnosti koje će se već sledeći put odigrati drugačije i koje nisu ni na koji način povezane sa svim aspektima njihovog života.

Kad se radi o uspehu, situacija se obrće: pesimisti su skloniji da uspeh pripišu slučajnosti (specifično) na koju oni nisu imali nikakvog uticaja (spoljašnje) i koja se neće ponoviti (nestabilno). Optimisti pak uspeh pripisuju svojim ličnim sposobnostima i zalaganjima ne samo u toj specifičnoj situaciji nego uopšte, što uzimaju kao dokaz da će i ubuduće postizati uspeh.

Razliku između optimizma  i pesimizma možemo posmatrati kao mehanizam za prevladavanje stresa, svojevrsnu odbranu protiv neizvesnosti i kompleksnosti života. U određenoj meri, obe vrste mogu biti podjednako efikasne strategije za nošenje sa problemima svakodnevnice, svaka na svoj način. Ljudi skloni optimizmu očekuju da će uspeti, pa im ne ponestaje upornosti, samouverenosti i vere u napredak kada se bace na neki zadatak: njihova prednost je što oni sami sebe potkrepljujukao što bi nekog pozitivni komentar od neke druge osobe, pošto često nije važno samo ono šta možemo, nego i ono što mislimo da možemo. S druge strane, ljudi skloni pesimizmu imaju niska očekivanja, pa se ni ne potresaju mnogo kada se susretnu sa neuspehom, na ovaj način, oni sami sebi smanjuju anksioznost.Takođe, pesimisti bolje reaguju na negativnu kritiku i stoga im je lakše pada da koriguju šta već treba promeniti.

Loše strane optimističkog stila su što može dovede do toga da osoba višestruko preceni svoje sposobnosti, tako da može da dovede do rizičnog ponašanja, a povezuje se i sa narcizmom. Osobe sa pesimistčkim objašnjavajućim stilom generalno imaju lošije fizičko zdravlje i čak 8 puta više šanse da razviju depresiju.


Kao što se da videti, naša očekivanja oblikuju način na koji ćemo se ponašati i tumačiti svet u mnogo većoj meri nego što nam se to često čini, a ne nešto što realno postoji i spolja upravlja našim životima. Način na koji smo orijentisani prema budućnosti utiče na to kako ćemo se odnositi prema sadašnjosti-- za optimiste sadašnjost je neutralno polje sa puno potencijala, i raduju se tome da će moći da budućnost učine boljom za sebe; za pesimiste sadašnjost je često opterećena lošim događajima iz prošlosti pa smatraju da će i budućnost biti isto toliko siva. Ukratko, optimisti vide mogućnosti, dok pesimisti vide probleme.



Najvažnija stvar koju možete da izvučete iz ovog teksta i uvek držite na umu jeste da svet nije ,,ni ovakav ni onakav'' , već kako ćete ga doživljavati zavisi prvenstveno od- vas.

https://www.youtube.com/watch?v=CXc9O9dj3pI&lc=z12etlqg0z3jvfi2q22bjzvptwn2vhsky